Крајем децембра 1912.г. Краљевина Србија је донела одлуку да формира војну аеропланску јединицу са седиштем на Трупалском пољу у близини Ниша. Ескадрилу је сачињавало шест авиона чиме се Србија сврстала међу првих петнаест земаља света које су у деценији после историјског лета браће Рајт имале своје ратно ваздухопловство. Такође, захваљујући бурној историји и балканској ветрометини, Краљевина Србија спада у првих пет земаља које су своје авионе користиле у ратним дејствима.

Нажалост, опет захваљујући тој истој историји, прва жртва ратног ваздухопловства је био Србин, Михајло Петровић, рођен у шумадијском селу Влакча, двадесетак километара од Тополе. Михајло Петровић је основну школу завршио у родном селу а жеља за већим знањем га је одвела прво у Крагујевац, у војно занатску школу коју ће, иако један од најбољих ђака у том тренутку, разочаран напустити пред крај школовања, накратко у Београд, да би почетком XX века стигао у Русију. Запослио се у ливници топова у Петрограду, где је захваљујући свом преџнању брзо напредовао, али га је руска зима спречила да остане у Русији. Озбиљно оболео, вратио се у завичај, годину дана се опорављао да би 1903. уписао Артиљеријску подофицирску школу у Крагујевцу коју ће завршити као први у класи. Добија чин поднаредника, службује у Нишу, Крагујевцу, да би затим био прекомандован у Београд, сада већ у чину наредника.

Београд је тих година изузетно занимљива варош. Између осталог, овде су долазили и први авијатичари, Русијан, Чермак, Маслеников, који су одушевљавали Београђане, међу њима и Петровића. Довољно заинтересован и храбар, пријављује се на први конкурс за авијатичаре који је расписало Министарство војно априла 1912.г. Међу неколико стотина кандидата пролази ригорозне тестове и са још петорицом кандидата, пешадијски капетан Милош Илић, инжињеријским капетаном Јован Југовић, артиљеријски поручник Живојин Станковић, пешадијски поднаредник Миодраг Томић и артиљеријски поднаредник Војислав Новичић. одлазе у Француску, у мало место Етамп, у цивилној пилотској школи конструктора Анри Фармана и Блериоа крај Париза. Први је обавио самосталан лет на авиону типа „Фарман 20“, већ 29. маја а тај догађај је забележио париски „Фигаро“ са фотографијом преко целе стране и под насловом „Неустрашиви и дивљења достојан лет српског сержана“. Поново први у класи, 23. јула полаже пилотски испит, добија диплому број 979 и постаје први дипломирани српски пилот.

 Цела група српских авијатичара се враћа у Србију јануара 1913.г, између два Балканска рата и већ у марту бивају упућени као помоћ црногорској војсци која опседа Скадар у то време под контролом Турака. Јутро 20. марта 1913. пилот Југовић, каснији комадант српског ваздухопловства, креће у извиђање турских положаја, међутим због јаког ветра мора убрзо да се приземљи. Време се мало поправља, на свој први борбени задатак креће пилот наредник Михајло Петровић. Због могуће промене временских прилика добија упозорење да се не пење преко висине од 800 метара. Тренутно временско затишје користи да надлети турске положаје и целу линију фронта; пење се на висину од преко 1200 м. окреће ка српским линијама и, како је то уобичајено, гаси мотор и почиње спирално да понире према летилишту код села Барбалуши. У тренутку јак и изненадни удар ветра одоздо подиже летелицу увис, окреће авион, ремен којим је пилот био везан пуца, и на ужас десетина очевидаца који су чекали његов повратак, Михајло Петровић испада из авиона и како у то време падобран није био у употреби у ваздухопловству, пада слободним падом и гине. Сахрањен је поред цркве у Барбалушију, да би априла 1914. његови посмртни остаци били пренесени на Цетиње и били сахрањени уз највише војне почасти. Октобра 1931.г. на захтев породице пренесен је на београдско Ново гробље где и данас почива у породичној гробници.

У Музеју ваздухопловства се чува богата меморијална збирка која се састоји од 76 предмета који су припадали Михајлу Петровићу, међу њима и сат који је пилот носио на последњем лету и који се зауставио на 09,45, тренутку када је несрећни наредник страдао. Пре две године, поводом 120. годишњице рођења, неколико ентузијаста из Влакче је успело да својим трудом анимира српску јавност и да обележи овај датум од изузетног значаја за наше ваздухопловство и историју уопште. Били су присутни представници војске, ваздухопловни ветерани и поједини медији. На родној кући у Влакчи постоји спомен плоча, али није остварена идеја да се она претвори у спомен музеј.
Представници завичајног удружења „Михајло Петровић“ из Влакче сваке године полажу венац на гробницу свог земљака покушавајући да једног нашег јунака не препусте забораву.