Краљевина Србија је своје војно ваздухопловство основала 24. децембра 1912. у Нишу и тиме се сврстала у првих 15 земаља у свету које су у своје наоружање укључиле и авионе. До прве борбене употребе српских аероплана дошло је марта 1913. када су у састав српских јединица, упућених Црногорској војсци као помоћ приликом опсаде Скадра, укључена и четири авиона.
Почетак Великог рата српско ваздухопловство затекао је са малим бројем исправних авиона и обучених пилота, пише сајт МАГАЗИН ПЛАНЕТА. И сами свесни значаја ваздухопловства, Влада и Министарство војно су се трудили да у савезничким земљама, Француској и Русији, набаве авионе и добију искусне пилоте. Међутим, капацитети ваздухопловне индустрије и пилоти ових земаља су већ били ангажовани за сопствене потребе, тако да је Српска војска била приморана да се, у току првих девет месеци рата, ослони само на своје снаге.
Први борбени лет током рата извели су 13. августа 1914. пилот капетан Живојин Станковић и извиђач поручник Војислав Новичић, са авионом блерио. Извиђали су непријатељске мостобране на Дрини и Сави у току Церске битке.
Ради извиђања подручја будућих операција у Срему формирано је Аеропланско одељење Шумадијске дивизије на челу са пилотом Миодрагом Томићем, које је извршавало извиђачке задатке за потребе Прве армије. На повратку са једног таквог задатка 27. августа 1914, Томића је над Мишарским пољем напао аустроугарски авион, са којег је извиђач-стрелац отворио ватру. Пошто Томић није био наоружан, морао је да се спасава наглим понирањем. То је била прва борба у ваздуху на Српском фронту у Првом светском рату.
Изнад река са Французима
После великих успеха Српске војске у Колубарској бици, француска влада доноси одлуку да, као помоћ, у Србију упути ескадрилу МФ-93 са 12 нових авиона типа фарман. Ова ескадрила је посела ратно летелиште на Бањици са задатком да штити део фронта од Смедерева, дуж Дунава, Саве и Дрине до Лознице. Српска ескадрила се премешта у Пожаревац и покрива део фронта од Смедерева до Голупца.
Средином 1915. године, у Пожаревцу са радом почиње прва пилотска школа, у коју стижу одабрани младићи – ваздухопловни ентузијасти из редова Српске војске. С аеродрома код Пожаревца, пилоти Миодраг Томић и Живојин Станковић су, од почетка маја до краја августа 1915, извршили укупно 19 борбених летова извиђајући распоред непријатеља у Банату. У току повлачења Српске војске преко Црне Горе и Албаније, летео је само пилот Миодраг Томић. Одржавао је везу између штабова армија и Врховне команде, превозио високе официре, пошту и новац. Српска аеропланска ескадра и људство француске ескадриле заједно су се повлачили са војском.
Српска авијатика
По доласку на Крф, формирана је нова Аеропланска ескадра на челу са командантом мајором Костом Милетићем. Сви способни пилоти, извиђачи и механичари ове ескадре су, почетком маја 1916, пребачени у Микру код Солуна, где је формиран нови центар српског ваздухопловства. Ту су укључени у пет српско-француских ескадрила које су марта 1916. године на савезничкој конференцији у Паризу додељене Српској војсци као подршка. Тих пет ескадрила, познатих као Српска авијатика, биле су под командом француског пилота, мајора Витре. Са аеродрома у Вертекопу, Шамлију и Горгопу извршавале су бројне ратне задатке. Српска авијатика је отпочела дејства на фронту у септембру 1916. при чему су најчешћи задаци били извиђање и коректура артиљеријске паљбе, али су повремено вођене и ваздушне борбе са непријатељским авионима.
Крајем децембра 1916. основано је посебно Њепорско одељење, опремљено авионима типа њепор, а комплетно ваздухопловно и техничко особље су чинили српски војници. Пилоти Њепорског одељења, Милетић и Вукосављевић су извојевали и прву ваздушну победу у историји српског ваздухопловства.
Српско ваздухопловство је, током Првог светског рата, потпуно реорганизовано и осавремењено новим типовима авиона: ловачке јединице половином 1917. добијају нове верзије авиона њепор, док се у бомбардерским и извиђачким јединицама фармани замењују доранима. Врховна команда је током рата упућивала официре и подофицире на обуку у Француску, а један део људства обучаван је у Солуну за пилоте, извиђаче и механичаре. Тиме је реализован програм стварања чисто српских ваздухопловних јединица, као језгра будућег сопственог ваздухопловства.
Почетком 1918. донета је одлука о груписању српских ваздухопловаца у две јединице војске, чиме се формирају прва и друга ескадрила, пише сајт МАГАЗИН ПЛАНЕТА. У августу исте године формирана је здружена јединица опремљена са 40 авиона у оперативној употреби, опремљена најсавременијим авионима тог времена типа бреге и спад. Јединица је одиграла кључну улогу у подршци Српској војсци током пробоја Солунског фронта, гоњења непријатеља и ослобођења Србије.
Кроз Српску авијатику је прошло око 130 авиона, односно 27 различитих типова авиона и готово 3.000 ваздухопловаца, укључујући пилоте, механичаре и помоћно ваздухопловно особље.
Почетком 1918. године коначно су сазрели услови за претварање мешовитих српско-француских ескадрила у чисто српске јединице. Овим је остварена жеља Врховне команде да се на Солунском фронту, српско ваздухопловство што више оспособи за даљи самостални рад и развој. Ради реализације овог програма, начелник штаба Врховне команде, донео је 17. јануара 1918. године следећу одлуку:
„По решењу Париске конференције од марта 1916., Французи нам имају дати комплетне ескадриле са својим особљем. Питање о авијатичком мстеријалу још није рашчишћено и за сада се исти има сматрати као француски. Према томе, а с обзиром на остале прилике у којима се налазимо, као и да бисмо могли постићи што боље успехе и на овом пољу и створити добар основ за нашу будућу авијатику, наређујем: да командант Аеропланске ескадре, споразумно са шефом Српске Авијатике, наше особље постепено прикупи и групише у две армијске ескадриле, једну код Прве, а другу код Друге армије, да би се што боље омогућило командовање, употреба и снабдевање. За командира ескадриле по могућству одредити нашег официра, али материјал не примати, већ да њиме и даље рукују Французи. Нашег особља имати толико да оно поступно испуни ескадриле до формационог састава (за сада француског), и то прво једну па онда другу. Поред груписања нашег особља у армијске скадриле, настојати да имамо неколико пилота у ескадрили за гоњење. У ешалону Парка у Верткопу имати довољан број нашег људства, те да би смо могли и Парк примити на сопствено руковање, када то потребе буду захтевале или када то буду Французи затражили. По напред наведеном командант Аеропланске ескадре управљаће се убудуће при тражењу, распореду и попуни нашег особља по ескадрилама у парку. Командант ескадре по свом нахођењу, а у споразуму са шефом авијатике, може се преместити са својим штабом у Вертекоп, о чему ће ме накнадно обавестити“.
Аеропланска ескадра адмах је приступила реализовању овог наређења, па је српско-француска ескадрила АР 521, која је тада била у Вертекопу, добила назив Прва српска ескадрила. За њеног командира постављен је француски поручник, Србин, Михајло Маринковић, а њен дотадашњи командир, Шабан Даламас, постављен је за командира ескадриле АР 522. Остало француско особље повучено је и размештено по другим ескадрилама. Маринковића је на челу Прве српске ескадриле, 8. јуна, заменио капетан-извиђач Никола Жикић, а током августа, за командира је постављен капетан Бранко Вукосављевић, који се вратио са лечења и специјализације у Француској. Приликом формирања, Прва српска ескадрила располагала је са 12 авиона АР 1 и три ловца њепор XXИВ, а постала је потпуно оперативна априла 1918. године. На сличан начин, од српско-француске ескадриле 525 основана је током маја и јуна месеца и Друга српска ескадрила при Првој српској армији, чија је база била на аеродрому у Врбени. Ова ескадрила постала је оперативна почетком јула 1918. године.
Почетком 1918. године, у чину поручника, постао је први командир Прве српске ескадриле (ескадрила АР 521). Као француски држављанин препустио је командни положај српском авијатичком официру када су мешовите српско-француске ескадриле попуњене српским особљем.
Бранко Вукосављевић Августа месеца 1918. године, Бранко је постављен за командира Прве српске ескадриле која се спремала за учешће пробоју Солунског фронта.
