Француско-српски односи су успоставиле дипломатске односе 18. јануара 1879. године између Француске Треће Републике и Краљевине Србије. Србија и Француска имају историју блиских односа. Најстарији документовани могући контакт између две стране био је брак Стефана Уроша И из Србије и Јелене Анжујске .

Први важнији контакти Француза и Срба дошли су тек у 19. веку када су француски путописци први писали о овој балканској земљи.  

У 19. веку Карађорђе Петровић , вођа српске револуције , упутио је писмо Наполеону изражавајући своје дивљење, док је у француском парламенту Виктор Иго одржао говор тражећи од Француске да помогне Србији и заштити српско становништво од османских злочина. Уследио је брз развој билатералних односа, тако да је народ у Србији у „моћној Француској” видео новог великог пријатеља који би могао да их заштити од Османлија и Хабзбурга.

Односи Србије и Француске наставили су да се побољшавају све до Првог светског рата , када је „заједничка борба“ против заједничког непријатеља достигла врхунац. Француска је пре рата стекла симпатије српског становништва градњом железнице, отварањем француских школа, конзулата и француске банке. Неколико српских краљева из овог периода студирало је на универзитетима у Паризу , као и велики део будућих дипломата. Срби су стекли осећај за франкофилство јер су их све те активности удаљиле од Отоманског и Хабзбуршког царства. Српско-француски савез до 1914. чак је угрозио традиционалну склоност ка Русији. Велику хуманитарну и војну помоћ послала је Француска Србији током Првог светског рата, укључујући помоћ у евакуацији деце, цивила и војске на крају рата, као и подршку наслова француских новина.

У међуратном периоду ривалски немачки политички утицај постао је мање релевантан, а Француска је постала примарни утицај у Краљевини Југославији и француску културу фаворизовала је српска елита.

Припадници четири генерације националне елите познате као „Парижани“ имали су важну улогу у политичком животу савремене Србије. Либерали, напредњаци, радикали и независни радикали следили су и обликовали модерна политичка начела и вредности у Србији 19. века. Спровођење и креативно прилагођавање француских модела и доктрина, и „Парижани“ допринели су демократизацији и европеизацији Србије и еминентном месту које је француски утицај имао у њеној политици и култури пре Првог светског рата. Такође, један број значајних српских сликара школовао се и радио у Француској, највише у Паризу. Француски је био други језик у школама током целог међуратног периода, а изучавао се као други језик у Краљевини Србији .

Француски утицај је био видљив у књижевној продукцији која се ослањала на француске узоре. Овај утицај је објашњаван „јаком духовном сличношћу између француског и српског менталитета и француског и српског језика“  и имао је суштинску улогу у стварању „београдског стила“. 

Неки француски путници су писали да је „Србија најфранкофилнија земља на свету“.

Историја српског ратног ваздухопловства почиње 1912. године, када је створено ваздухопловство и набављени први авиони. Тиме је Србија постала једна од првих 15 држава у свету која има ваздухопловство. Ваздухопловство Србије (у различитим облицима) је од тада бројало хиљаде пилота, више од пет хиљада летелица, четири типа ракетних система средњег домета, више ракетних система малог домета и око 15 врста радара.

Идеја о формирању ваздухопловства у Краљевској српској војсци први пут се помиње у Закону о општем формирању војске од 2. августа 1893. године. Овим актом је било предвиђено да се у оквиру сваког одељења Копнене војске формира по једна ваздушна балонска чета.

Први пионир ваздухопловства у Србији био је мајор Коста Милетић који је од 1901. до 1902. године био обучен за пилота балона у Техничкој ваздухопловној школи у Санкт Петербургу, Русија, Милетић је такође био обучен за употребу голубова писмоноша .. По препоруци Милетића, Војска Краљевине Србије поставила је станице за голубове гласнике (1908. у Медошевцу код Ниша и 1909. у Пироту), а купила је два бесплатна сферна и један везани балон за змајеве од компаније Аугуст Ридингер из немачког града Аугзбурга. На свечаности пријема, 19. априла 1909. године, Коста Милетић је летео сферним балоном „Србија“. Један балон је обезбеђен из Русије. Гасна комора је наручена од компаније Диллманн из Берлина, а теренско витло из Санкт Петербурга. Јединица за водоник је обезбеђена од швајцарске компаније Оерликон. Опрема је испоручена у Србију 1909. и 1910. године.

Прво такмичење за пилоте питомце отворено је у мају 1911. године, а следеће године прва класа српских пилота почела је летачку обуку у Француској од 21. маја до 8. септембра 1912. године. Курс су завршили на почетку Првог балканског рата са авиона и балона који су већ били набављени пре избијања рата. Године 1912. група српских официра послата је у иностранство на Програм обуке пилота у Француску. Истовремено су купљени авиони и актом министра војске Радомира Путника 24. септембра 1912. године у Нишу је успостављена Команда Ваздухопловства. Српска авијација ( Српска авијатика) је било пето ваздухопловство у свету основано 1912. године. Српско ваздухопловство је настало када је авијација као витални део копнених јединица била питање престижа под војним командама света. С обзиром на то какав је био српски положај у то време, веома мали и сиромашан, било је заиста тешко формирати ваздухопловство знајући. Прави разлог зашто је Србија пожурила са формирањем сопственог ваздухопловства била је растућа тензија између Краљевине Србије и Аустроугарске . Такође, било је питање припреме балканских земаља за коначно истеривање Турске снаге из Европе. Србија је била не само свесна свих ових проблема, већ је била принуђена да опреми српску војску авионима и балонима (наравно уз велико материјално одрицање). Србија је прва два балона купила 1909. из Аугсбурга; на истом месту где је скоро 30 година касније Краљевско југословенско ратно ваздухопловство купило Мeserschmitt BF 109 Е-3 1937. године. Време куповине ових балона било је време растуће кризе око анексије Босне и Херцеговине под Аустро-Угарском, што је лако могло изазвати рат са овом великом војном силом.

Први балкански рат избио је октобра 1912. Србија, Црна Гора, Грчка и Бугарска су га водиле против Османског царства у коначном покушају да ослободе и последњу од територија које су Турци још увек заузимали у Европи. Краљевска српска војска је напредовала на југ преко Косова у Македонију , а затим је скренула на запад према обали Јадрана , кроз централну Албанију. У исто време, црногорска војска је напредовала у Албанију са севера и опсадила историјски утврђени град Скадар .

Михајло Петровић , први школовани српски пилот. У фебруару 1913. године Врховна команда Војске Краљевине Србије формирала је посебан Корпус Приморске (Приморске) војске у циљу пружања помоћи црногорској војсци на фронту у Скадру. Ваздушна подршка овој формацији додељена је новооснованом „Обалском аеропланском одреду“, првој српској ваздушно-борбеној јединици, са 3 авиона и 4 пилота под командом мајора Косте Милетића. У марту 1913. године ова борбена ваздухопловна јединица је премештена близу линије фронта на новоизграђени помоћни аеродром у селу Барбалуси. Први извиђачки лет обављен је 20. марта (7. марта, стари стил), потпуковника Живојина Станковића и пор. Михаило Петровић. У овом борбено-извиђачком лету на свом Фарману ХФ. 20 преко Скадарског фронта 20. марта 1913. нар. Погинуо је Михаило Петровић, чиме је постао прва жртва у историји српског војног ваздухопловства и друга у историји светске авијације. Михајло Петровић је био први школовани српски пилот авиона. Завршио је обуку и испите у чувеној школи за пилоте Фарман у Француској и добио је међународну ФАИ лиценцу бр. 979 јуна 1912. Његова српска пилотска дозвола носи број 1. Следећег дана пилоти потпоручник Живојин Станковић и пор. Миодраг Томић успешно обавили прве извиђачке летове, а наредних дана пилоти Милош Илић, Станковић и Томић бацили су више малих бомби и извели извиђачке летове. Фасцинантна је чињеница да ће се пилот Томић и Есад-паша, некадашњи турски командант на скадарској линији фронта, срести у потпуно другачијој ситуацији две године касније, током Првог светског рата, када је пилоту Томићу била потребна помоћ.

Командант је био мајор Коста Милетић, а у свом саставу имала је ескадрилу авиона која је бројала 12 војних авиона, Балонску чету, Голубарску пошта и Ваздухопловна база. Годину дана касније, током опсаде града Скадра, српско ваздухопловство је имало ватрено крштење.

Општа мобилизација у лето 1914. затекла је српско аеропланско крило недовољно припремљено. Аирплане Винг је имао само 9 авиона од којих 7 у летном стању. На аеродром Дабића пребачено је пет авиона и три пилота. Са тог аеродрома су капетан Живојин Станковић и потпоручник Миодраг Томић 13. августа 1914. године отпочели прве извиђачке летове у Првом светском рату . Српски пилоти који су заиста били вешти и искусни из Балканских ратова успели су да дају драгоцене податке о броју, кретању и положају непријатељских трупа. Допринели су раним српским победама 1914. на Церу, Колубари и Дрини. Почетком 1915. године, наоружани митраљезима и бомбама, српски пилоти су успели да узврате непријатељу нападима на њихове авионе који су летели изнад српске суверене територије или бомбардовањем важних циљева на позадинским положајима.

У периоду 1914–1915 произведени су први авиони српске производње. Израђивали су их углавном занатлије у разним фабрикама намештаја. Ови рани српски авиони су коришћени за обуку, пошто су били подложни. Док је конструкција била српска, мотори за авионе су били француске производње. Овај дизајн авиона имао је назив „Пингвин“ или „Пингвин класа“. Само неколико од њих је икада направљено. Иако скроман, овај домаћи дизајн био је инспирација за стварање српске ваздухопловне индустрије после Првог светског рата.

У току аустроугарске офанзиве и повлачења српске војске, француски и српски пилоти успели су да зауставе покрете и намере непријатеља. Ова информација је била веома драгоцена за српску Врховну команду, која се повлачила под сталним и снажним притиском непријатеља коме је помагала и бугарска војска.

Иако је Србија крајем 1915. године била окупирана од стране немачке, аустроугарске и бугарске војске, српска влада и оружане снаге одбиле су предају. Цела српска војска се повукла преко Албаније , у Грчку, где је заједно са француским и британским снагама створила Солунски фронт.

Француски пилоти су напустили подручје Скадра у децембру 1915. Када је уништен последњи авион, српски пилоти су заједно са српском војском прешли на острво Крф. У периоду Првог светског рата српски пилоти су успели да свим министрима покажу значај војног ваздухопловства и обезбеде место авијацији у њеној модернизованој верзији. Француска ескадрила је унапредила мишљење о Ваздухопловству јер је представљала сигурног сарадника у свим фазама борбе. У другом делу Првог светског рата на Солуну линију фронта, Ваздухопловство је одиграло велику улогу јер је било опремљено и оклопно модерним оружјем и модерним авионима. Како је ратна индустрија веома брзо расла, српско ваздухопловство је добило модерне авионе. После реорганизације на Крфу, ескадрила српског ваздухопловства премештена је у Микру; недалеко од Солуна.

Ове ескадриле су додате Србији на Конференцији савезничких снага у Паризу. Српска Врховна команда је желела да има одређени степен независности над сопственим ваздухопловством и обезбедила је независност под командом српске ескадриле у Микри. Постојала је и јака воља за формирањем самосталне српске ваздухопловне ескадриле. Ових пет српско-француских ескадрила чинило је „Српску авијацију“ која је деловала као саставни део Краљевске српске војске.

На Солунском фронту српско ваздухопловство је извршило 3.000 борбених летова, учествовао у свим главним операцијама и примио крај Првог светског рата у удружену јединицу која је бројала 60 савремених авиона. Особље ове јединице чинило је 70 пилота, 40 пилота извиђача и других ваздухопловних специјалиста. Ова авијација је имала особље и опрему са огромним искуством.

Наредбом од 17. јануара 1918. требало је формирати две српске ескадриле и попунити их српским људством. Априла 1918. 1. српска ваздухопловна ескадрила почела је са радом са 12 Доранд АР тип И А2 и 3 Ниеупорт 24 Ц1 из састава француско-српске композитне ескадриле АР 521 којом је командовао француски официр (српски држављанин) поручник Михајло Маринковић. Током маја и јуна, француско-српска састављена 2. српска ескадрила је постала оперативна. Капетан Бранко Вукосављевић је био први српски командант ескадриле који је у августу 1918. године постављен за чело 1. српског одреда.

Преузето са https://commons.wikimedia.org